Taksist

"Izvini, jel mogu nešto da te pitam"?

V momentu se od strahu streznim. 

Pogledam levo in preverim, s kom v najmanj dvajset let stari  Zastavi 101 imam opraviti. 

Precej debelušnemu taksistu, mojih let, odgovorim: "Pitaj".
"Jel si ti peder"?

Časa za razmislek ni bilo in na pol posran odgovorim:

"Jesam".

Ceca po radiu nama poje njeno najlepšo serenado, opazujem jutranje mimoidoče Beograjčane in čakam, 

da me tip nekam odpelje in po možnosti ubije - ter s tem ne le pokvari prijetnega večera v klubu Floid.

"Pa stvarno se ti ne vidi, da jesi; izgledaš mi normalan dečko", reče.

"Pa jesam normalan dečko", odgovorim.

Sledi mučna minuta tišine in nikoli ne bom vedel, kaj se je tipu pletlo po glavi.

"Znaš, ako mi moj sin kaže, da je on peder, uprvo ubijem njega i onda sebe".

Ooooooooooooooo ... katere besede naj mu serviram, da ne bo kakšne katastrofe, čeprav je občutek, da bi me ubil, izginil. 

Z visokim pritiskom, v dokaj mirnem tonu, rečem:

"Znaš, kad sam se rodio, sestra nije došla do mene i pitala, evo VaLerij, biraj, jel očeš da voliš cure ili dečke. 

Tako je priroda ustvarila i mene je tako, da volim muškarce, to je to. 

Tip me z odprtimi usti debelo gleda (več bulji vame kot na cesto), kot bi mu razlagal o konstrukciji najnovejše rakete na vodni pogon, tiste iz Amerike. 

"A ako moj sin ... " blekne s povišanim tonom, ga prekinem in nadaljujem, tudi sam z ostrejšim:

"Slušaj; kat sam imao 26 godina, uskoro sam se ubio zbog toga. Kao klinac ja sam u početku osnovne škole znao, da sam drugačiji. Cure me seksulano nisu interesavale, a stalno sam bio u njihovi družbi. I da sam bio isti kao drugovi iz razreda, 

i ja sam šlatao cure po sisama. Si ti predstavljaš živjeti i glumiti izpred familije, prijateljima, samim sobom. 

I nitko nije opazio, šta se samnom dogadža.  Pizda, ej. Si ti lud.

To ti je sramota, da ti i puno drugih mislite, da imam ja duševnu bolest ali nešto slično. 

Se za štiri sekunde nadiham ... 

I jebi ga, nisam imao interneta, da bih imao kontakt sa svijetom. A imao sam sreču i upoznao dobre prijatelje, 

več danas smo prijatelji. A ... niko od njih nikada ništa nije kazao. Naglas. 

U lekari niso imali tableta, da bi se zdravio zbog toga. I onda sam birao, jer da se ubijem ili zapustim zemlju. 

Kad mi je bilo 26 godina, uskoro se ja ubio, jebemti. 

Nisam napravio ništa od toga dvoje”. 

Zaključim z monologom in sledi deset sekund tišine. Tip zamišljeno mrmra ...

"Otišao sam živjeti u glavni grad, Ljubljanu" ...

"Pa ti meni stvarno izgledaš normalan dečko".

"Pa jesam normalan dečko, pička ti (se mu razpizden smejim). 

Jedna razlika medžu nama je, da imaš ti u krevetu curu, a ja dečka. 

Misliš, da je to važno, koga imaš u krevetu? Šta kažeš onda na pedofile, kriminalce? 

Jel je i njih priroda napravila, što jesu, a? 

Znaš, šta je moja baka, 75 ji je godina kazala, kad smo pričali o meni? Da ona zna, da je to priroda i da ništa ne mogu da napraviš zbog toga". Njen odziv bio mi stvarno nevjerovatan. Ako bi znao reakciju moje bake i majke, ja bih več prije bacio masku i normalno živio.

Proti koncu vožnje se tipu lične mišice umirijo in skoraj da diha z zaprtimi usti. 

Pogovor se je zaključil pred hišo mojih sorodnikov, kjer sem bival. 

Zaključil sem ga z željo, da me, v kolikor se še kdaj srečava, ne kliče pederčina, marveč uporablja izraz gay, 

tudi za ostale beograjske pederčine.  

"Ako sutra izlaziš van, ovo ti je broj mobitea i ja te vozim kući. 

Stvarno mi budi previdan, da ne dobiješ jednog ludog taksista izpred kluba tamo".